U Oktobru 1939. policijski komesar Lewis J. Valentine postavio je zamenika glavnog inspektora Daniela Curtaynea, poručnika Edwarda Coopera, narednika Bernarda Boylana i detektiva Josepha Louresa iz odreda za suzbijanje narkotika grada Njujorka da bi sarađivali sa gradonačelnikovom Komisijom za marihuanu. Policijski zvaničnici su predali listu inteligentnih mladih policajaca koji potiču iz odgovarajućeg okruženja. Sa ove liste je odabrano šest policajaca: dve policajke, i četiri policajca, od kojih je jedan tamnoput. To su bili: Mr. James Coen, Mr. William Connolly, Mr. Benjamin Weissner, Mr. John Hughes, Miss Adelaide Knowles and Miss Olive Cregan. Ovi policijski službenici su ohrabrivani da čitaju literaturu o marihuani i da se upoznaju sa nekim karakteristikama ove biljke, kao i sa cigaretama marihuane. Postali su stručnjaci za detektovnje arome zapaljene marihuane, pa su stoga bili u mogućnosti da prepoznaju i identifikuju njeno korišćenje pri društvenim okupljanjima.
Redovna postavljanja na dužnost je obavljao direktor istraživanja. U određenim intervalima, svaki policijski službenik je diktirao opšti izveštaj o svom radu i saznanjima, stenografu koji je angažovala komisija. Česte konferencije su održavane u kancelarijama direktora istraživanja, pri čemu se detaljno raspravljalo o individualnim izveštajima koji su evaluirani.
Napravljen je pokušaj da se članovima “marihuana odreda” omogući psihološki pristup bitnim karakterisitkama njihove dužnosti. Policijskim službenicima nije bilo dozvoljeno da bilo kada otkriju svoje aktivnosti ostalim članovima jedinice, ili da čine hapšenja. Ovaj dogovor je od najveće važnosti kako bi se mogla održati efektivna uloga istražitelja, a da ni u kom slučaju ne budu prepoznati kao policijski službenici. Iako su bili članovi policijske jedinice i u stalnom kontaktu sa prekršiocima zakona, saradnja njihovih neposrednih rukovodioca je išla do ekstremnog nivoa, dozvoljavajući da “marihuana odred” izveštava direktno direktoru istraživanja.
Dok su bili na dužnosti, odred je praktično “živeo” u okruženju gde se sumnjalo na pušenje marihuane i uličnu prodaju. Bili su česti u bilijar klubovima, barovima i roštiljima, školama za ples, drugim plesnim dvoranama gde su išli sa svojim ličnim partnerima, pozorištima – iza bine i među gledalištem – u dvoranama za vožnju rolšua, podzemnim železnicama, javnim toaletima, parkovima i dokovima. Oni u se saživljavali sa ljudima iz ovakvog okruženja, slučajnim poznanicima sa ulice, uličarima oko škola, podzemnih železnica i autobuskih stanica. Pravili su se “Englezi”, kao nisu iz grada, kao studenti su, ili srednjoškolci
Izuzetno uvažavamo svakog od ovih policijskih službenika ponaosob, jer su pokazali izvanredne karakteristike. Pomoć koju je pružio zamenik glavnog inspektora Daniel Curtayne, poručnik Edward Cooper, narednik Bernard Boylan, i detektiv Joseph Loures kroz čitavo istraživanje, zaslužuje da bude pomenuta, kao i da joj se iskaže zahvalnost. Mora da smo im s vremena na vreme bili izvor uznemiravanja, ali su naši zahtevi uvek dočekivani sa dobrim raspoloženjem, a pomoć je davana od srca.
Načini snabdevanja
Marihuana se uglavnom koristi u formi cigarete. Povremeno neke individue žvaću “travu” a čini se da dobiju iste efekte kao i oni koji je puše. Uobičajena imena za cigarete su: travka pobrljavka, sprava, vuja, dž, indijska konoplja, trava, čaj, smešna cigara. Cigarete marihuane se razlikuju po veličini od duvanskih cigareta: one su dugačke, kratke, debele ili tanke.
Cena varira u zavisnosti od prihvaćenog mišljenja o potentnosti marihuane koja se koristi za cigarete, a ovo se čini određuje mesto porekla. Najjeftinija je vrsta koju zovu “sass-fras”, a dobija se oko tri cigarete za 50 centi. Pravi se od marihuane koja raste u SAD. Pušači ne smatraju ovu marihuanu posebno jakom. Oni su zaključili da moraju da konzumiraju veći broj cigareta da bi dostigli željeni efekat koji neformalno nazvan “visina”. Ovo mišljenje, koje su iskazali pušači administrativne oblasti Menhetn, se razlikuje od mišljenja zvaničnika koji veruju da je marihuana koja se gaji u SAD jednako potentna kao i ona koja se gaji u drugim zemljama.
“Panatella” cigareta, povremeno nazvana “meserole”, smatra se više potentnom nego “sass-fras” i obično košta 25 centi po komadu. Konoplja od koje se pravi “panatella” dolazi iz Centralne i Južne Amerike.
“Gandža” se smatra najbolje rangirana među pušačima marihuane. Dobija se za oko dolar po cigareti. “Udarac” koji dolazi od upotrebe ove cigarete dolazi brže nego onaj koji daju “sassafras” ili “penatella“. Čini se da je došlo do konsenzusa da marihuana od koje se pravi “gandža” dolazi iz Afrike. Prodaja ovih cigareta je ograničena na klijentelu čiji je ekonomski status na višem nivou od običnih pušača marihuane.
Potvrđeni korisnik marihuane će lako napraviti razliku u kvalitetu i jačini različitih vrsta, kao što stalni korisnik cigareta ili cigara može da razlikuje kvalitet duvana. Uvozni cigaret-papir se često koristi da bi ubedili kupce da je “čaj stigao brodom”.
Postoje dva kanala za distribuciju cigareta marihuane – nezavisni prodavci i „čajdžinice“. Iz opšteg posmatranja, iz razgovora sa vlasnicima „čajdžinica“, i diskusijama sa uličnim prodavcima, istražitelji su procenili da je u Harlemu bilo oko 500 „čajdžinica“ i najmanje 500 uličnih prodavaca.
„Čajdžinica“ je soba ili apartman u koji se ljudi skupljaju da bi pušili marihuanu. Većina takvih mesta je locirana u Harlemu. Naš je utisak da su vlasnik, agent za iznajmljivanje, kućepazitelj, ili čistač, svesni razloga iznajmjivanja. „Čajdžinica“ je opremljena nameštajem prema zahtevu klijentele. Obično, svaka „čajdžinica“ ima udoban nameštaj, radio, gramofon, ili u najvećem broju slučajeva džuboks. Osvetljenje je manje više zatamnjeno, pri čemu plava dominira. Mirišljavi štapići su deo unutrašnjeg uredjenja prostorija. Zidovi su često dekorisani slikama golotinja sugerišući perverzne sekualne radnje. Unutrašnje uređenje, kao što je opisano, od izuzetnog je značaja za pripremu učesnika u pušenju marihuane.
Najveći broj “čajdžinica” je svoju prodaju ograničio na marihuanu. Neka mesta prodaju marihuanu i viski, a nekoliko mesta je služilo za bavljenje prostitucijom. Pronajena je samo jedna “čajdžinica” koja je služila kao javna kuća, I u kojoj je moguće kupiti marihuanu, viski, I opium.
Pušač marihuane dostiže veće zadovoljstvo ako puši u prisustvu drugih. U “čajdžinici” on ima stav opuštene osobe, oslobodjene nervoze I biriga o realnosti života. “Čajdžinica” odaje utisak vrlo prisnog socijalnog kluba. Pušač stalno pristupa razgovoru sa strancima, slobodno diskutujući svoje prijatne reakcije prema drogi I filozofirajući na temu odnosa prema životu na način koji , u trenucima, izgleda kao da je van njegovog intelektualnog nivoa. Stalni prizor je izuzetna raspoloženost da se medjusobno podeli dim cigarete. Živahna I bučna atmosfera nije preovladala I u retkim situacijama kada su se javljali znaci neprijateljskog stava kod nekih pušača, bili su isterani ili primorani da budu tolerantniji I da se smire.
Jedna od najinteresantnije uredjenih “čajdžinica”, koja očigledno nije išla u korak sa tradicionalnim vrednostima gledano iz ugla biznisa, aranžirala je krov zgrade u Harlemu postavivši niz šatora. Prisutni bi pristupili pušenju svojih cigareta u šatorima. Kada bi željeni efekat bio dostignut, svi bi izlazili na otvoreno gde bi ulazili u diskusije o svom divljenju zvezadama I lepoti prirode.
Zbog mogućnosti širenja zaraze, treba obratiti pažnju na ono što izgleda da je uobičajeni način “navlačenja” na pušenje. To je ustanovljena praksa pri kojoj se cigareta marihuane zapali I posle uvlačenja dima ili dva prosledjuje se sledećoj osobi. Procedura se ponavlja sve dok svi prisutni dobiju priliku da uzmu dim ili dva cigarete.
Povremeno bi vlasnik “čajdžinice” mogao da ima ulične prodavce koji bi prodavali njihovu robu na drugim lokacijama, u isto vreme promovišući “čajdžinicu” onima koji žele da marihuanu puše u objektu.
Može se naći drugačiji metod distribucije. Posle prikladnog predstavljanja, neko mogao da kupi cigarete na odredjenim mestima. Ovo nije jednostavna procedura, ali može biti ostvarena. U nekim kafanama, restaoranima, I barovima, naši istražitelji su mogli da stupe u kontakt sa nekim ko bi ih predstavio uličnom prodavcu koji redovno obilazi ova mesta kako bi prodavao cigarete. Čini se da vlasnici ovakvih mesta nisu svesni ovakve prakse, I u mnogo slučajeva bi otpustili zaposlenog za kog se zna da je direktđo ili indirektno povezan sa prodajom marihuane.
U retkim slučajevima bi vodiči na javnim mestima, ako im se adekvatno priđe mogli da upute nekog na mesto gde “vutra” može da se kupi. Nije bilo dokaza da je vodič primio novac za posredništvo. Portiri na terminalima, većinom tamnoputi, izgleda da su direktnije povezani sa trgovinom marihuane. Bili su više pričljivi o temi i bilo im je lakše da uspostave vezu između kupca i prodavca.
Pušenje marihuane je vrlo uobičajeno u bioskopima po Harlemu prema zapažanjima istražitelja. Imamo razloga da verujemo da u nekim slučajevima, možda tek nekoliko, da su zaposleni prodavali cigarete u objektima. U Harlemovoj hali za ples, pušenje je bilo često zapaženo ili u toaletu ili u prostoriji za igru. Članovi plesne škole, kao i muzičari, često su viđani dok puše. Nije bilo dokaza o prodaji od strane zaposlenih u objektu, niti je išta ukazivalo da vlasnik ili zaposleni dobijaju korist od dozvoljavanja ovakve prakse. Iako pušenje marihuane nije podsticano, ništa nije urađeno da bi se zabranila takva praksa.
Postoje naročiti delovi administrativne oblasti Menhetn gde prodaja marihuane izgleda da je lokalizovana: 1) Harlem distrikt; 2) oblast oko Brodveja, malo istočno i zapadno od Brodveja, pokrivajući oblast od 42. ulice do S9. ulice. Tačno je da se cigarete mogu kupiti i u ostalim oblastima, ali to nije lako dostižno kao na dva pomenuta lokaliteta.
Izvor: http://www.druglibrary.org/schaffer/library/studies/lag/organiz.htm
Prevod IRKA tim
Facebook
Twitter
Google+
YouTube
Tumblr
RSS