#NOhep
Upotreba kanabisa donosi poboljšanja u retenciji (zaustavljanju bolesti) i virološkom rezultatu kod pacijenata koji se leče od Hepatitisa C, interferonom i ribavirinom
Bitna studija koja potvrđuje dobre rezultate pacijenata iz Srbije koji koriste kanabis i kod kojih nije bilo recidiva bolesti i koji su uz kanabis lakše podneli kliničku terapiju do kraja.
Eur J Gastroenterol Hepatol Oct 2006 18:1057-1063
Diana L. Sylvestrea,b, Barry J. Clementsb and Yvonne Malibub
a.Department of Medicine, University of California, San Francisco, California, USA
and b.Organization to Achieve Solutions in Substance-Abuse (OASIS), Oakland, California, USA
“…Rezultati ove opservacione studije sugerišu da upotreba kanabisa tokom lečenja Hepatitisa C može da poboljša adherenciju (održavanje režima terapije) tako što produžava vreme pacijentima da ostanu na terapji; to znači da ćemo imati umanjene stope virusološkog recidiva posle tretmana i poboljšani SVR (Systemic vascular resistance)…”
Kao što se vidi u tabeli Fig. 3, korisnici kanabisa nemaju mnogo veće izglede nego pacijenti koji ne koriste kanabis da izdrže 80% prepisane terapije interferonom, 91% naspram 76% (P=0.2), niti su im šanse bile znatno veće da prime barem 80% prepisane terapije ribavirinom. Međutim, korisnici kanabisa su znatno češće nego nekorisnici ostajali na terapji za Hepatitis C najmanje 80% projektovanog trajanja tretmana, 96% naspram 67% (P=0.01). Prosečno trajanje lečenja Hepatitisa C kod korisnika kanabisa bilo je 38 nedelja u poređenju sa 33 nedelje kod nekorisnika.
Sažetak
Ciljevi: Uprkos široko rasprostranjenoj upotrebi polifarmacije, upravljanje neželjenim efektima tretmana za virus Hepatitisa C (HCV) je veoma često nepotpuno, i mnogi pacijenti se okreću kanabisu za olakšavanje simptoma. Nažalost, malo podataka imamo o uticaju kanabisa na ishod tretmana, što ostavlja lekare bez potrebnih podataka koji su potrebni za izdavanje preporuka.
Metode: Da bi se definisali uticaji upotrebe kanabisa tokom tretmana HCV , uradili smo perspektivnu opservacionu studiju standardne ribavirinske i interferonske terapije kod 71 bivših narkomana, od kojih su 22 (31%) koristili kanabis a 49 (69%) nisu koristili kanabis tokom terapije.
Rezultati:
17 od 71 pacijenata su prekinuli terapiju pre završetka, jedan korisnik kanabisa (5%) i 16 nekorisnika (33%) (P = 0.01). Na kraju, 37 pacijenata (52%) je završilo terapiju uspešno, 14 su bili korisnici kanabisa (64 %) a 23 nisu bili korisnici (47%) (P = 0,21). Ukupno 21 od 71 pacijenata (30%) su reagovali na tretman: 12 od 22 korisnika kanabisa (54%) i 9 od 49 nekorisnika (18%) (P =0.009), što korespondira stopi recidiva posle tretmana od 14% kod korisnika kanabisa i 61% kod nekorisnika. Na kraju, 48 pacijenata (68%) su izdržali terapiju, 29 nekorisnika (59%) i 19 korisnika kanabisa (86%) (P =0.03). Iako za korisnike kanabisa nije bilo verovatnije nego za nekorisnike da uzmu barem 80% prepisane terapije interferonom ili ribarivinom, verovatnoća da ostanu na terapiji barem 80% projektovanog vremena trajanja je bila znatno veća, 95% naspram 67% (P =0.01). Zaključci: Naši rezultati sugerišu da umerena upotreba kanabisa može da ponudi simptomatične i virusološke benefite kod nekih pacijenata koji se podvrgavaju tretmanu za HCV tako što im pomaže da održe pridržavanje teškom režimu lečenja.
Uvod
Iako su se ishodi lečenja virusa Hepatitisa C dramatično poboljšali tokom prethodne decenije, netolerancija na terapiju kombinacijom interferona i ribavirina i dalje ostaje prepreka uspešnom lečenju. Kod većine pacijenata imamo značajno povećanje neželjenih efekata [1-5], a skoro 80% njih doživljava inicijalni sindrom nalik gripu koji uključuje povišenu temperaturu, groznice i bolove u zglobovima i mišićima. Iako akutni efekti terapije pokazuju tendenciju ublažavanja tokom vremena, mnogi će iskusiti zamor (70-72%), glavobolje (66-67%), mučninu (35-46%), anoreksiju (19-27%), depresiju (21-44%) i insomniju (30-39%) između ostalih simptoma [3,5-7].
Mnogi pacijenti zahtevaju korišćenje dodatnih farmakoloških sredstava za kontrolisanje neželjenih efekata [5,8]. To uključuje spektar lekova, koji uključuje antiemetike, antiupalne lekove, antihistamine, sredstva za spavanje, antidepresante, anksiolitike, stimulante i antipsihotike. Nažalost, olakšavanje simptoma je veoma često nepotpuno bez obzira na široku upotrebu polifarmacije, i pacijenti koji pate od neželjenih efekata često smanjuju doze interferona i ribavirina ili potpuno prekidaju tretman. Maksimiziranje ishoda lečenja Hepatitisa C zahteva temeljno poznavanje niza uspešnih strategija upravljanja nuspojavama [5,9,10].
Suočeni sa nepodnošljivim neželjenim efektima vezanih za tretman Hepatitisa C, neki pacijenti se okreću marihuani (Cannabis sativa) za ublažavanje simptoma. Kanabis sativa sadži više od 400 hemijskih jedinjenja [11,12], ali delta-9-terahidrokanabinol (THC) je glavni psihoaktivni sastojak. Iako su većina studija o kanabisu opservacione po prirodi, postoje dokazi da kanabis može imati koristi u moduliranju nekih od uobičajenih neželjenih efekata povezanih sa lečenjem Hepatitisa C, uključujući mučninu [13,14], anoreksiju [15,16], gubitak telesne težine [17], bolove u mišićima i kostima [18-21], insomniju [22], anksioznost [23] i poremećaje raspoloženja [24]. Međutim, prednosti korišćenja kanabisa tokom terapjije za Hepatitis C ostaju nepotvrđene a briga za bezbednost ostaje [25-27].Čini se da kanabinoidni receptori povećavaju ćelijski odgovor hepatičkih miofibroblasta kod ljudskih cirotičnih uzoraka jetre [28], i svakodnevno pušenje kanabisa može da suzbije različite funkcije imunog sistema, uključujući proizvodnju antitela [31], ćelijsku proliferaciju [32], prirodnu aktivnost ćelija ubica [33], makrofagnu funkciju [34,35] i takođe može da promeni proizvodnju citokinakao što su interferon gama i faktor nekroze tumora [36]. Pored toga, postoji potencijalna lek-lek interakcija između ribavirina i marihuane, obzirom da se oba leka metabolišu od strane citohrom P450 sistema [37]. Očigledno, ukupna korist od kanabisa u pogledu upravljanja neželjenim efektima može prevagnuti kod pogoršanja histologije i umanjenje virološkog ishoda. Iz tog razloga, upotreba kanabisa kao potencijalnog terapeutskog sredstva mora biti jasnije definisana u ambijentu lečenja Hepatitisa C.
Iako široko rasprostranjene restrikcije ograničavaju lakoću sa kojom se ova pitanja mogu formalno izučavati, prodorna uporeba kanabisa tokom lečenja Hepatitisa C obezbeđuje sredstva za opservaciono proučavanje njegovih potencijalnih rizika i koristi. U kontekstu prospektivne studije lečenja Hepatitisa C kod lečenih heroinskih zavisnika koji su na metadonskoj terapiji održavanja, mi smo sproveli takvu studiju, tako što smo merili uticaj korišćenja kanabisa na adherenciju, stope retencije i virološke ishode.
Diskusija
Rezultati ove opservacione studije sugerišu da upotreba kanabisa tokom lečenja Hepatitisa C može unaprediti adherenciju tako što produžava vremenski period tokom kojeg pacijent ostaje na terapiji; što se manifestuje sniženim stopama virusološkog recidiva nakon tretmana i poboljšanim SVR-om…
Iako je dostupnost kanabisa u SAD ograničena zakonom još od 1937. godine, a njegova korist nije zvanično potrđena, ljudi ga često nabavljaju na ilegalnom tržištu za samolečenje. Ljudi ga rekreativno koriste već nekoliko hiljada godina, i to je treća najčešće korišćena droga posle duvana i alkohola[39]. U SAD, 6,2% starijih od 12 godina je koristilo kanabis tokom poslednjih mesec dana, a 4,8 miliona stanovnika ga koristi dvadeset ili više dana mesečno [39]. THC može da proizvede promene raspoloženja, percepcije, kognicije i memorije [14], a istraživanja su pokazala da THC ima antikonvulzivna, analgetička, antiaksiozna i antiemetička svojstva [13,14].
Klinička ispitivanja su pokazala da kanabinoidi umanjuju mučninu i poboljšavaju apetit kod ljudi[15,16], i kanabis se pokazao kao koristan za regulisanje mučnine koja je posledica hemioterpije [40-43], spastičnosti koja je posledica MS-a [44], i simptoma propadanja kod HIV-a [17]. Ostvaruje se napredak u razumevanju farmakologije kanabinoida kod ljudi. Zna se za postojanje dva kanabinoidna receptora, CB1 je odgovoran za neurološke i bihejvioralne efekte marihuane. CB1 je prvi kanabinoidni receptor koji je bio identifikovan [45], i on je najzastupljeniji receptor uparen sa G proteinom u centralnom nervnom sistemu [13]. Takođe je prisutan u perifernim neuronima a ima ga u velikom broju i u bazalnim ganglijama, malom mozgu, hipokampusu, što objašnjava efekte marihuane na motornu koordinaciju i kratkoročno pamćenje [46]. Takođe je prisutan u veoma visokoj koncentraciji primary afferent nociceptors of the dorsal spinal cord, koji su odgovorni za sposobnost kanabinoida da sprečavaju bol.
Iako CB1 kanabinoidni receptori imaju uticaj na efekte koje kanabinoidi imaju na centralni nervni sistem [46], dodatni podskup kanabinoidnih receptora, CB2 receptori, je prisutan kod imunih ćelija [30]. Prisustvo ovih receptora kod B limfocita i prirodnih ćelija ubica sugeriše da kanabinoidi mogu imati uticaj na imuni odgovor organizma. Neka istraživanja na životinjama su pokazala da THC može da bude imunodepresiv i može oslabiti ćelijski imunitet [32,47,48], humoralni imunitet [49] i ćelijsku zaštitu od niza infektivnih agenasa [35,47,50]. Kod pušača kanabisa imamo povećanje ponovnog javljanja virusnih lezija herpes simpleksa [51] i izmenjenu responzivnost humanog papiloma virusa na tretman interferonom (IFN 2a). Iako su nekontrolisane studije sugerisale povezanost između korišćenja marihuane i progresije HIV oboljenja, skorašnja studija nije pokazala nikakve dokaze o štetnim uticajima kanabinoida na imune parametre kod pacijenata sa HIV-om [53]. Većina istraživanja o efektima kanabisa je sprovedeno na ćelijskim kulturama ili na životinjskim modelima sa mnogo većim dozama jedinjenja, tako da je njihova klinička relevantnost nejasna.
Iako njihov potencijalni dopninos oboljenju jetre nije do kraja razmljiv, i za CB1 i za CB2 receptore se prijavljuje da se izražavaju on hepatic myofibroblasts in cirrhotic livers [28]. Aktivacija ovih receptora može da dovede do ćelijske apoptoze, a nedavno istraživanje je pokazalo da svakodnevna upotreba kanabisa može ubzati progresiju hepatičkih fibroza kod pacijenata koji boluju od HCV-a [29]. Ako se implicira da su ovi receptori medijatori u fibroznom procesu, ovakvi rezultati izazivaju zabrinutost u pogledu sigurnosti korišćenja kanabisa kod pacijenata sa HCV-om.
Uprkos tome, naši rezultati sugerišu da umereno korišćenje kanabisa tokom lečenja HCV-a može da ponudi značajne benefite nekim pacijentima. Iako nedostatak direct dose response sugeriše da je njegov glavni doprinos povezan sa nespecifičnim poboljšanjem podnošljivosti teškog medicinskog režima, ne možemo isključiti dodatne biološke efekte. Nismo merili bitne parametre imunog sistema kod naših pacijenata, niti smo izvršili procenu potencijalnih razlika u uhranjenosti. Interakcije između kanabinoida i ribarivina mogle su da dovedu do dodatnih benefita, ali oni nisu procenjeni. Međutim, nedostatak dose response u našem istraživanju navodi razloge protiv specifičnih receptora ili metaboličnih efekata, i umesto toga sugeriše da kanabis vrši svoje korisno dejstvo nespecifišnim poboljšanjem u kontroli simptoma. Zanimljivo je da, jer su benefiti intenzivne upotrebe kanabisa bili manje očigledni, ne možemo da isključimo mogućnost da štetni biološki ili imunološki mehanizmi mogu biti od značaja pri višim nivoima potrošnje. Očigledno je da su potrebna i dalja istraživanja.
Naše istraživanje ima niz dodatnih ograničenja koja nalažu oprez u tumačenju. Prvo, ograničili smo naše istraživanje na pacijente koji su na održavanoj metadonskoj terapiji, populaciji sa relativno visokim stopama medicinske i psihijatrijske preosetljivosti. Drugo, korišćenje dodatnih ilegalnih supstanci nije bilo neuobičajeno i uticaj ovih supstanci ili metadona na ishode istraživanja ne može da se isključi. Treće, upotreba kanabisa je kvantifikovana na osnovu izjava pacijenata i moguće je da je pristrasnost nastala kao posledica nedovoljnog ili preopširnog izveštavanja. Četvrto, marihuana koja je nabavljena na ilegalnom tržištu čak iako je nabavljena preko društvenih klubova, može da ima različit sastav bioaktivnih jedinjenja, ostavljajući pitanje istinske kvantifikacije količine kanabisa koja može biti od koristi. I na kraju, značajna ograničenja su uvedena zbog samog koncepta opservacione studije; zakonski progon upotrebe kanabisa ograničava istraživanje i projektovanje i sprovođenje prospektivnog istraživanja na slučajnom uzorku je praktično nemoguće u ovom trenutku.
Upskos svim manama, ovo istraživanje počinje da odgovara na neka od ključnih pitanja koja se javljaju o upotrebi kanabisa tokom lečenja Hepatitisa C. Naši rezultati pokazuju da umereno korišćenje kanabisa nema negativnih uticaja na ishode tretmana za Hepatitis C i ne mora da izazove preteranu strepnju. Široko rasprostranjeno korišćenje ilegalnog kanabisa tokom lečenja Hepatitisa C ističe svu neadekvatnost naših postojećih strategija upravljanja neželjenim efektima; naša studija sugeriše da upotreba kanabisa može ponuditi korist za neke pacijente koji su podvrgnuti HCV tretmanu tako što im pomaže da održe adherenciju iscrpljujućem režimu lečenja. Međutim, mehanizmi kroz koje kanabis ispoljava svoju korist su nejasni, i kontrolisane studije mogu dodatno da pojasne mehanizme preko kojih kanabis utiče na kliničke ishode tokom lečenja Hepatitisa C.
Rezultati – Osnovne karakteristike
71 pacijent je učestvovao u istraživanju; 22 (31%) su pušili kanabis tokom tretmana za HCV a 49 (69%) nije pušilo kanabis. Demografske karakteristike studijskih subjekata su prikazane u tabeli 1. Prosečna starost bila je 50 godina, 43 (61%) su bili muškarci, 53 (75%) su belci, 10 afro-amerikanaci (14%) i 8 latini-amerikanaci (14%); nije bilo razlike u demografskim karakteristikama između korisnika kanabisa i onih koji nisu korisnici. Procenjena prosečna izloženost virusu bila je 30±9 godina. 40 pacijenata (56%) imalo je genotip 1, 29 pacijenata (49%) imalo je genotipe 2 ili 3, jedan pacijent imao je genotip 8a a kodjednog pacijenta nije bilo moguće utvrditi genotip virusa. Nije bilo razlike u učestalosti genotipova između korisnika kanabisa i onih koji ne koriste kanabis. 30 nekorisnika (61%) i 10 korisnika kanabisa (48%) imalo je genotip 1 (P=0.31). 30 pacijenata je podvrgnuto biospiji jetre, kod kojih je stupanj prosečne METAVIR upale bio 2,4 (1,5 do 3,5) i prosečna vrednost fibroznih faza bila je 2.6 (0 do 4). Nije bilo značajnih razlika u fibrozama jetre između dve grupe; prosečni stepen fibroza bio je 2,5±0,4 za korisnike kanabisa i 2,7±0,2 za nekorisnike (P=0.36). 20 pacijenata (28%) koji su imali krvne pločice u manjem obimu od 100.000 ćelija po mililitru, su bili podjednako podeljeni među grupama 29% nekorisnika i 27% grupe koja je koristila kanabis.
42 pacijenta (59%) prijavilo je prethodnu psihijatrijsku dijagnozu, većina je patila od depresije (n=33) ili od depresije i anksioznosti (n=6). Za korisnike kanabisa nije bilo verovatnije da prijave psihijatrijsku dijagnozu nego za nekorisnike (P>0.5), i nije bilo razlike u stopama korišćenja antidepresiva između korisnika i nekorisnika tokom tretmana HCV-a (P>0.5). Slično tome, ukupno 25 pacijenata (35%) je koristilo druge ilegalne supstance tokom HCV tretmana, uključujući heroin, kokain i metamfetamin ali se to nije razlikovalo među grupama (37% kod nekorisnika i 32% kod korisnika kanabisa P>0.5) niti je bilo razlike u stopama konzumacije alkohola (24% kod nekorisnika i 14% kod korisnika; P=0.36).
Ishodi lečenja
Većina pacijenata, njih 93%, je prijavilo barem jedan od neželjenih efekata tretmana, najčešće simptome nalik gripu, mučnine ili glavobolje, ali nije bilo razlike između korisnika i nekorisnika (P>0.5). Korelacija upotrebe kanabisa sa ishodima lečenja Hepatitisa C je pokazana u tabeli Fig. 1. 17 od 71 subjekta istraživanja (24%) je obustavilo terapiju pre nego što su završili sa tretmanom. Od tih 17, njih 16 nije koristilo kanabis a 1 jeste. Stopa diskontinuiteta kod 49 pacijenata koji nisu koristili kanabis bila je 33% a kod korisnika kanabisa samo 5%. Od 16 pacijenata koji su ranije prekinuli sa terapijom, 8 njih je prekinulo jer nisu mogli da izdrže neželjene efekte, a 4 je prekinulo zbog depresije. Troje od 16 su prekinuli tretman na savet medicinskih radnika, jedan zbog preterane upotrebe alkohola, jedan zbog pogoršanja bolesti jetre a jedan zbog uporne anemije. Jedan preostali pacijent u ovoj grupaciji se preselio i nije bio u mogućnosti da nabavlja lekove. Samo jedan korisnik kanabisa je prekinuo sa tretmanom jer je razvio pogoršanje oboljenja jetre i zato nije mogao da nastavi sa lečenjem.
Ukupno, 37 od 71 pacijenta (52%) su reagovali na tretman a 21 (30%) su imali SVR. Korelacija upotrebe kanabisa sa stopom izlečenja je pokazana u tabeli Fig. 1. 14 korisnika kanabisa (64%) i 23 nekorisnika (47%) su reagovali na lečenje (P=0.21). 12 od 22 korisnika kanabisa (54%) i 9 od 49 nekorisnika (18%) imalo je SVR, što odgovara stopi recidiva nakon tretmana od 14% (n=2) kod korisnika i 61% (n=14) kod nekorisnika. Multivariate logistic regression analysis koja uzima u obzir pol, rasu, genotip i korišćenje drugih ilegalnih supstanci, otkriva da je ovaj nalaz bio statistički značajan (P=0.009).
Korelacija procenjene količine kanabisa koji je korišćensa virološkim ishodima tretmana je pokazana u tabeli Fig. 2. 10 od 16 povremenih korisnika kanabisa (62%) je reagovalo na tretman u poređenju sa 4 od 6 redovnih korisnika (67%, P>0.5). SVR se statistički nije razlikovao kod povremenih i redovnih korisnika kanabisa, viđen je kod 2 od 6 redovnih korisnika (33%) i 10 od 16 (62%) povremenih korisnika (P=0.35).
Adherencija
Povezanost korisćenja kanabisa sa elementima održavanje režima terapije je pokazana u tabeli Fig. 3. Ukupno, 41 od 71 pacijenata iz istraživanja (68%) je uzelo barem 80% prepisanog interferona i ribavirina tokom najmanje 80% projektovanog trajanja tretmana, i samim tim smatraju se adherentnim. Od tih 80% , 29 nisu koristili kanabis a 19 su bili korisnici kanabisa. Odgovarajući postotak adherencije je bio 59% u grupi mkoja nije koristila kanabis i 865 u grupi koja je koristila kanabis (P=0.03); nije bilo razlike u adherenciji između povremenih korisnika (87%) i stalnih korisnika (83%) (P>0.5).
Kao što se vidi iz tabele Fig. 3, za korisnike kanabisa nije bilo verovatnije da uzmu barem 80% prepisanog interferona nego za nekorisnike, 91% prema 76% (P=0.2), niti je za korisnike bilo verovatnije da uzmu barem 80% prepisanog ribavirina, 91% prema 84% (P>0.5). Ipak, za korisnike kanabisa je bilo znatno je veća šansa nego za nekorisnike da ostanu na tretmanu za HCV barem 80% projektovanog kursa tretmana, 95% prema 67% (P=0.01). Prosečno trajanje tretmana za HCV kod korisnika kanabisa bilo je 38 nedelja u poređenju sa 33 nedelje kod nekorisnika.
Metode
Postavka istraživanja i podobnost za lečenje su određene u OASIS (Organization to Achieve Solutions in Substance-Abuse), neprofitnoj klinici koja obezbeđuje medicinsku i psihijatrijsku pomoć narkomanima u Oklandu u Kaliforniji. Iako ta klinika ne obezbeđuje tretman metadonom, standardna primarna medicinska i psihijatrijska pomoć su obezbeđene na licu mesta. Sve eksperimentalne procedure su ispoštovane u skladu sa Deklaracijom iz Helsinkija iz 1975. godine, kao i prepravljene 1983. godine, i bile su odobrene od strane Etičkog komiteta za reviziju iz Kanzas Sitija u Misuriju.
Muškarci i žene stariji od 18 godina su smatrani za podesne ako su bili na terapiji održavanja metadonom 3 meseca ili duže i ako su imali pozitivan PCR za HCV. Pacijenti sa drugim oboljenjima jetre koji nisu bili povezani sa HCVom su bili isključeni. Pacijenti sa nelečenom depresijom su bili isključeni dok depresija nije bila stabilizovana tretmanom antidepresivima. Korišćenje droga je procenjivano na osnovu samoizjašnjavanja i na osnovu nasumičnih mesečnih testiranja urina, čto je standardna procedura na metadonskim klinikama.
Lekovi
Tretman za HCV se sastoji od inekcija interferona 106 jedinica koje se daju tri puta nedeljno i kapsula rivbavirina 1000 mg koje se uzimaju oralno svakoga dana u dve doze ako pacijent teži manje od 80 kg, i 1200 mg ako pacijenteži više od 80 kg. Pacijenti su u početku tretirani 48 nedelja bey obzira na genotip virusa, međutim docniji podaci su podržali promenu protokola koji skraćuje vreme tretmana za pacijente sa genotipom 2 i 3. Pacijenti su sami uzimali lekove.
Korišćenje kanabisa
Korišćenje kanabisa tokom istraživanja nije bilo ni podržavano ni yabranjeno od strane istraživača, i svi pacijenti su samostalno nabavljali kanabis bez asistencije iz protokola studije. Međutim, obzirom da je korišćenje medicinske marihuane legalno u Kaliforniji, ona je često nabavljana uz medicinsko odobrenje preko lokalnih kanabis klubova. Korišćenje kanabisa je bilo kvantifikovano na osnovu samoizjašnjavanja, gde je redovno korišćenje definisano kao svakodnevna upotreba (ili upotreba svakog drugog dana) u periodu ne kraćem od 4 nedelje. Za povremenu upotrebu se smatralo korišćenje kanabisa ređe od svakog drugog dana.
Procedure
Nakon davanja pristanka, učesnici su popunjavali upitnike kojima su pružali osnovne demografske, psihosocijalne, psihijatrijske i karakteristike u vezi korišćenja droga. Trajanje HCV infekcije je procenjivano kao godinu dana kraće od broja godina otkad je započeta intravenozna konzumacija droge. Biopsija jetre je bila preporučena ali ne i obavezna, a stanje jetre je ocenjivano na osnovu METAVIR skale od 0 do 4, gde 0 stoji za nepostojeće, 1 za minimalno ili umereno, 2 za umerenu, 3 za umereno’ozbilno i 4 za cirotično.
Pacijenti su praćeni za neutropeniju koja je povezana sa tretmanom, trombocitopeniju, i hemolitičnu anemiju uz upotrebu standardnih algoritama, a doze lekova su prilagođavane u skladu sa tim [38]. Konzumacija droga i alkohola su procenjivane na osnovu mesečnih upitnika koje su pacijenti popunjavali, i nasumičnih mesečnih testiranja urina. PCR za HCV je ražen na početku terapije, posle 6 meseci i na kraju programa tretmana. Korišćenje droga tokom tretmana je bilo aktivno obeshrabrivano od strane medicinskog osoblja, ali nije rezltiralo prekidom lečenja osim ako bi pacijent postao nepouzdan ili ako bi član medicinskog osoblja smatrao da takav pacijent predstavlja rizik. Lečenje HCVa se obustavljalo ako bi pacijent tako zahtevao, ili zbog ozbiljnih citopenija, nekontrolisanih ili pogoršanih psihijatrijskih stanja, ili zbog ozbiljnih oštećenja jetre. Protokolje bio procenjen i odobren od strane Etičkog komiteta za reviziju iz Kanzas Sitija u Misuriju.
Mere ishoda
Primarna završna tačka istraživanja bila je održiv virološki odgovor (sustained virological response- SVR), koji je određen kao neprimetan nivo HCV RNK, sa manjim limitom detekcije od 550 jedinica u mililitru krvi. Pacijenti su klasifikovani kao responderi u tom momentu ako nije mogao da im se ustanovi virus, ili kao neresponderi ako im je PCR bio pozitivan. Željeni odgovor na kraju lečenja je definisan kao neprimetan nivo HCV RNK na kraju terapije.
Adherencija
Adherencija za interferon je procenjivana na osnovu tajminga vraćanja praznih ampula interferona i mesečnim popunjavanjem upitnika u kojima se detaljno pominje broj preskočenih doza leka. Adherencija za ribavirin je procenjivana brojanjem pilula i popunjavanjem upitnika na kraju meseca. Korišćenje kriterijuma za adherenciju koje su drugi ustanovili, pacijenti su smatrani za adherentne ako su uzimali 80% ili više od prepisanog interferona i i 80% ili više prepisanog ribavirina za barem 80% projektovanog vremena tretmana.
Prevod: Slobodan Petrović i IRKA tim
Facebook
Twitter
Google+
YouTube
Tumblr
RSS