Legalizujte Kanabis: ne mogu više da gledam pacijente kako umiru od gladi

Cera Parker, 13. januar 2015.

Radim u zdravstvu poslednjih 17 godina, specijalnost mi je hitna služba, rehabilitacija i nega starijih lica. Radila sam u raznim službama od velikih univeziteta do lokalnih bolnica. Tek u poslednjih 7 godina radeći u ustanovama dugoročne urgentne nege sam počela da primećujem uznemiravajući trend: pacijente koji bukvalno umiru od gladi. Bilo da je gladovanje prouzrokovano rakom ili tretmanom za rak, ili samo starošću simptomi su uvek bili isti: nedostatak apetita i teške mučnine. Kao zdravstveni radnici, trudimo se da nateramo pacijente da jedu ponekad i tako što ih hranimo ručno. Ubrizgavamo im tečne hranljive materije kroz infuziju, čak im stavljamo cevi u stomak kroz koje na silu ubacujemo prehranu. Videla sam da pacijenti dobijaju lekove kao što je Marinol (sintetički delta-9-tetrahidrokanabinol) kao i druge stimulanse za apetit, ali u većini slučajeva imamo isti ishod: još više kaheksije (sindrom propadanja) i na kraju smrt.

Godinama sam gledala pacijente koji su dolazili u našu bolnicu dok od njih više ništa nije ostajalo. Gladovanje ih je srozavalo na ljušture, nije ostajala ni polovina od onoga što su nekada bili. Kost i koža, prekrivena ranama, i sve to jer u njihovim telima nije više bilo masnog tkiva koje bi zaštitilo njihovu kožu od čvrstine njihovih kostiju koje su pritiskale bolničke krevete na koje su bili ograničeni. Dekubitis se pretvarao u otvorene rane, a otvorene rane ostavljaju pacijente podložne infekcijama, dok raspad proteinskih i mišićnih vlakana izaziva sistemsko otkazivanje organa: bubrega, srca, jetre i na kraju pluća. Moderna medicina tu ne pomaže, jer bez obzira na to koliko se mi trudimo da ih nahranimo, bez obzira šta ubrizgavamo u njihova tela koja sve više postaju beživotna, na kraju nema rezultata.

Tokom poslednje godine sam bila svedok dva značajna događaja koja su me navela da se bavim drugim alternativnim terapijama, da se edukujem u vezi prirodnih lekova, uključujući tu i medicinsku marihuanu. Prvi događaj se desio kasno jedne noći kada sam bila pozvana da pomognem prijateljici sa njenim ocem koji je umirao od raka kod kuće. Njihova borba tokom poslednja dva dana je bila veoma teška za videti. Ja sam bila tamo u kapacitetu respiratornog terapeuta, da bih mu pomogla da diše tokom njegovih poslednjih momenata i videla sam kako njegove ćerke pate u tišini dok su se brinule o njemu. On je dobijao morfijum da bi mu olakšao jake bolove, ali on ga je samo uspavljivao. Iako mu je morfijum privremeno olakšavao bolove, on ga je činio suviše ošamućenim da bi mogao da jede. Ćerke su govorile o tome koliko je izgubio na težini tokom poslednjih 5 meseci od kad mu je dijagnosticiran rak na plućima, kako je njegovo telo brzo propadalo. Izvan kuće, na tremu, ćerke su razgovarale o neizrečenim pitanjima između njih i njihivog oca, stvarima koje nikada neće biti rešene. Dok sam posmatrala kako se drama odvija osećala sam veliku količinu empatije.

Drugi događaj je bio pacijent koji je bio povezan na uređaje za održavanje života, a umirao je od raka grkljana. Dok sam proveravala njegovu istoriju bolesti videla sam da je imao operaciju na vratu za otklanjanje tumora otprilike 2 godine ranije. U to vreme je bio sposoban da hoda, jede i živi. U hirurškim beleškama je bilo navedeno da je zračenje pre operacije koje je trebalo da smanji tumor oštetilo pacijentov jednjak tako što ga je učinilo tvrdim. To mu je poremetilo uobičajene navike pri hranjenju. Posle nekog vremena rak se vratio, ali ovaj put je pacijent bio neuhranjen i u oslabljenom fizičkom stanju, a možemo da pretpostavimo i mentalnom takođe. Tako, dok sam provodila vreme u njegovoj sobi brinući se o njemu, nisam mogla da ne primetime njegovo izgladnelo telo i da se upitam šta bi bilo kad bi stvari bile drugačije.

Šta bi bilo kada bi on živeo u državi gde je medicinska marihuana dozvoljena?

Šta bi bilo kad bi pacijent imao pristup određenim vrstama marihuane koje pomažu kod gubitka apetita i mučnine?

Šta bi bilo kad bi on imao želju da jede i mogućnost da se leči, da se oseća bolje, da pobegne od činjenice da rak raste unutar njegovog tela?

I pitala sam se da li bi ovaj čovek i njegovo telo izdržalo još jednu rundu zračenja i hemioterapije.

Da li bi možda izdržao još jednu operaciju?

Šta ako operacija, zračenje i hemioterapija nisu bili neophodni?

Da li su ćelije raka u njegovom telu mogle biti zaustavljene ili stavljene u remisiju upotrebom velikih doza ulja od kanabisa, koje bi ubilo ćelije raka?

Nažalost to nikada neću saznati jer moja država ne priznaje medicinsku marihuanu kao legitimni lek.

Što se tiče moje prijateljice koja je izgubila oca, pitam se da li je on mogao da ima neke koristi od medicinske marihuane. Da li je njemu bilo moguće pomoći da se oseća bolje tokom poslednjih meseci, i da ne bude potpuno letargičan zbog prepisanog morfijuma? Da li je porodica mogla da ima više vremena, više vremena da raspravljaju o porodičnim pitanjima, da čuju ono što je bilo potrebno da čuju od njihovog oca, ili da kažu ono što su imali potrebu da kažu? Ne znam i nikada neću saznati.

Ono što znam je sledeće: Ja mogu da uradim ono što je u mojoj moći, da ustanem i da se borim za legalizaciju medicinske marihuane, da se obrazujem i da obrazjem druge, da budem što glasnija u ovoj borbi za prava pacijenata i njihovih najmilijih. Nadam se da jednog dana u budućnosti više neću gledati kako se pacijenti muče jer će se moja država probuditi i shvatiti da se ovde ne radi o marihuani već o ljudskim pravima. Nijedno ljudsko biće ne bi trebalo da umire na ovaj način, da propadne potpuno pre nego što umre. To je istina, možda nije lepa ali o tome mora da se govori.

Izvor: http://www.ladybud.com/2015/01/13/legalize-cannabis-im-sick-of-watching-patients-starve/