Malo o modernoj medicini

Moderna medicina – takođe zvana zapadna medicina; biomedicina ili alopatska medicina – nazivi su za način lečenja koji se zasniva na – krajnje pojednostavljeno – korišćenju farmaceutskih lekova i hirurških zahvata u lečenju ili suzbijanju simptoma bolesti i stanja.

Moderna ili zapadna medicina se razlikuje od tradicionalnih medicina od kojih je kineska najstarija i najbogatija u sledećem: Dok je za zapadnu medicinu karakterističan materijalistički pristup ljudskom telu u kome se akcenat stavlja na lečenje fizičkih i fizioloških promena u telu i njegovim organima, tradicionalna kineska medicina više pažnje posvećuje unutrašnjim funkcijama organa i svoju idealističku koncepciju zasniva na životnoj energiji.

Za zapadnu medicinu je karakteristična primena usko-specijalističkog načina lečenja u kome je dijagnoza bolesti glavna vodilja koja usmerava oblike i načine lečenja, dotle je tradicionalni kineski sistem lečenja u svojoj suštini holistički – jer na ljudski organizam gleda kao na celinu, kao neodvojivi deo Vasione koji funkcioniše prema njenim zakonima. Zato se u tradicionalnoj kineskoj medicini određuje tip poremećaja ravnoteže, a ne dijagnoza bolesti. („Istočna medicina tretira ljudsko zdravlje kao sposobnost organizma da održava ravnotežu i integritet. Čovek je mikrokosmos koga okružuje Vasiona u kojoj deluju iste sile na kojima se zasniva mikrokosmos. Čovek je deo celine. Kako organi jednog tela međusobno bivaju u interakciji, tako čovek biva u interakciji sa prirodom.

Zapadna medicina ne uzima u obzir duhovni svet čoveka, za istočnu medicinu duh je u ravnoteži sa telom, bolesno telo se poistovećuje sa bolesnim duhom“.) Ali vratimo se zapadnoj ili modernoj medicini: ona je podeljena na “specijaliste” koji leče odredjene organe ili odredjene vrste bolesti. Zapadna medicina smatra da je covek – zbir delova (odnosno organa) i da se svaki leči pojedinačno pa tako imamo specijaliste i subspecijaliste koji svoje znanje i polje delovanja ograničavaju samo na jedan organ ili jednu bolest (gastroenterolozi ili nefrolozi npr.). Pa onda postoje dijagnostički specijalisti (laboranti, patolozi, radiolozi) pa onda imamo razne anesteziologe, dermatologe ginekologe, neurologe, akušere, pedijatre, psihijatre, medicinske genetičare, oftamologe i slično. Lista je poduža – da vas ne zamaram. Šta fali ovoj list? Sta se tu izgubilo u beskrajnom deljenju na sve manje i manje segmente?

Čovek. Čovek kao jedinstveno intergrisano živo biće gde su svi sistemi povezani i gde je celina veća od zbira delova. I gde je psiha podjednako važna kao i fizika. Nekada su porodični lekari bili prijateljski povezani sa celom porodicom: znali su šta muci mamu, sta muči tatu i od čega oboljevaju dečica; svaka dijagnoza bila je zasnovana na intimnom i ličnom poznavanju istorije bolesti cele porodice. Danas – bar kod nas – lekari “specijalisti (!!!) opšte prakse” uglavnom pišu upute i recepte. Sutra: GDE JE TO POŠLO NAOPAKO ZA MODERNU MEDICINU?

Autor : Vera Ranković

Povezani članak: http://irka.org.rs/gde-je-poslo-naopacke-za-modernu-medicinu/