Manjak ili prestanak lučenja naših endo-kanabinoida dovodi do poremećaja metabolizma, imunog sistema, ubrzane senilnosti, bolesti i smrti. Intervju čuvenog naučnika!
Dr. Itan Ruso (Ethan Russo): Nedostatak endokanabinoida i medicinski kanabis ( Endokanabinoidna deficijencija )
Kada medicinski kanabis bude opšte prihvaćen, farmaceutska industrija bi mogla doživeti najznačajniji udarac u svojoj istoriji postojanja. Zbog državne klasifikacije marihuane kao substance koja se kontroliše po Protokolu 1, ispitivanje moguće medicinske upotrebe te biljke bilo je teško. Međutim, ovo nije sprečilo neke kompanije da sprovode sopstvena istraživanja i klinička ispitivanja lekova od kanabisa.
U našem najnovijem intervjuu pričali smo sa Dr. Itan Rusoom, koji je bio viši medicinski savetnik u kompaniji ‘GW Pharmaceuticals’ i koji je učestvovao u tri klinička ispitivanja leka Sativex. Dr Ruso je nedavno napustio ‘GW Pharmaceuticals’ i sada je u mogućnosti da po prvi put javno priča o svom istraživanju; do sada smo ga mogli čuti samo na skupim, ekskluzivnim konferencijama. Sada je on medicinski direktor u kompaniji ‘Phytecs’, koja se specijalizuje u proizvodnji tretmana baziranih na kanabisu, koji su vezani za endokanabinoidni sistem. Sve ono o čemu pričaju savremeni lekari koji leče pomoću kanabisa, a što je u vezi sa kanabisom kao lekom, uključujući i moć kanabisovih terpena, sinergetički efekat i nedostatak endokanabinoida,bazirano je na objavljenom istraživanju Dr. Rusoa.
U ovom intervjuu naš voditelj Šango Los pita Dr Ruso-a o nedostatku endokanabinoida (ECD) i o potencijalnom lečenju tog nedostatka kanabisom. Sva ljudska bića imaju endokanabinoidni sistem koji, po Russo-ovom mišljenju, reguliše skoro svaki fiziološki aspekt našeg tela. Na sajtu kompanije Phytecs piše:
„Endokanabinoidni sistem (ECS) je homeostatički regulatorni sistem koji formira suštinski deo prostrane signalne mreže koja se nalazi u svim kičmenjacima uključujući i čoveka. ECS efikasno „reguliše regulisanje“ fizioloških procesa“
Tek sada počinjemo da shvatamo da je nedostatak endokanabinoida razlog za pojavu mnogih obojenja uključujući i migrene, fibromijalgiju, sindrom iritabilnog kolona, bolove fantomskog uda, infantilne kolike, glaukom, PTSP, bipolarnu bolest i dr. Ukoliko bi kanabis bio prihvaćen od strane konvencionalne medicine kao tretman za ECD i oboljenja vezana za ECD, farmaceutsko tržište bi bilo uzdrmano do zapanjujuće mere, najblaže rečeno. Poslušajte on-line emitovanje ili pročitajte transkript intervjua, da biste saznali više o prirodi ECD-a i o tome kako Dr Russo veruje da kanabis može da se koristi kao lek!
(“‘Entourage effect’ – dejstvo kompletnog dekarbonizovanog ekstrakta cvetova je daleko lekovitije nego dejstvo pojedinih kanabinoida izvađenih iz cveta Kanabisa” – Dr. Etan Ruso)
PROČITAJTE TRANSKRIPT CELOG INTERVJUA (Kao i INTERVJU NA SOUNDCLOUD-u):
Šango Los (Shango Los): Dobrodošli na ‘Ganjapreneur.com’ on-line emitovanje. Moje ime je Šango Los i ja ću danas biti vaš domaćin.
Ethan Russo, doktor medicine, je priznati neurolog, psihofarmaceutski istraživač, i bivši viši medicinski savetnik u ‘GW Pharmaceuticals’. Radio je kao doktor studije u ‘GW Pharmaceuticals’ u tri klinička ispitivanja Faze III, kanabisovog leka Sativex .
Diplomirao je na Univerzitetu u Pensilvaniji i na Medicinskom Fakultetu Univerziteta u Masačusetsu pre nego što je počeo da radi na Pedijatriji u Feniksu u Arizoni i na Neurologiji za decu i odrasle na Univerzitetu Vašington u Sijetlu. Bio je klinički neurolog u Misuli u Montani, 20 godina prakse vezane za jake hronične bolove. 1995. godine otišao je na odsutvo 3 meseca da bi sproveo etnobotaničko istraživanje sa urođenicima u Peruu. Priključio se GW-u kao stalni konsultant, 2003. godine.
On je bivši predsednik Internacionalnog Društva Istraživača Kanabinoida i bivši predsedavajući u Internacionalnoj Asocijaciji Medikamenata od Kanabinoida. Autor je Priručnika o Psihoaktivnim biljkama, ko-urednik knjige Kanabis i Kanabinoidi: Farmakologija, Toksikologija i Terapeutski Potencijal i autor knjige Poslednji Vrač: Odjeci kišne šume. Bio je urednik-osnivač časopisa o terapijama kanabisom, iz koga su neke sekcije bile objavljene kao knjige; Terapija Kanabisom za HIV/AIDS, Žene i Kanabis: Lek, Nauka i Sociologija, i Kanabis: od Izgnanstva do Recepta, kao i mnoge druge.
Trenutno je medicinski direktor u PHYTECS-u, američkoj kompaniji koja radi na razvijanju medikamenata baziranih na endokanabinoidima. Sve ono o čemu danas pričaju ljudi koji se bave lečenjem kanabisom, a što je u vezi sa kanabisom, zasnovano je na Ethanovom objavljenom istraživanju; o kanabisovim terpenima, njihovim moćima promene i uticaju na čoveka, sinergetičkom efektu i celoj biljci kao leku, i nedostatku endokanabinoida. Danas, on je ovde da bi pričao sa nama o nedostatku endokanabinoida. Dr Russo, dobrodošli.
Itan Ruso: Hvala.
Shango Los: Dr Russo, Vaše istraživanje pokazuje da svaki čovek ima edokanabinoidni tonus koji reflektuje stanje kanabinoidnih receptora u telu i da deficit kanabinoida može dovesti do raznih fizickih poremećaja u telu. Da li biste mogli da mi objasnite na šta mislite kada kažete endokanabidoidni tonus i na koji način nam on pokazuje stanje tela kao celine?
Ethan Russo: Naravno. Endokanabinoidni sistem je telesni sistem koji doprinosi homeostazi, ravnoteži drugih funkcija. Sastoji se od 3 komponente. Postoje kanabinoidni receptori u telu u kojima se vezuje THC, ali endokanabinoidni sistem je mnogo stariji od kanabisa, tako da kanabis nije tu samo za uživanje. Ovaj sistem ne vodi poreklo od korišćenja kanabisa, nego je u pitanju činjenica da u našem mozgu postoje receptori, od kojih se jedan zove CB1, koji je psihoaktivni receptor, u kome THC deluje; ali on takođe obavlja mnogo važnih funkcija u mozgu, uključujući regulisanje osećaja bola, praga napada tj. da li će osoba imati epilepsiju ili ne, i da li će imati mučninu. On reguliše nivo neurotransmitera, hemijskih prenosioca informacija u mozgu. Pored ovoga, postoji i CB2, još jedan receptor za koji se uglavnom smatra da se nalazi u telu, i koji je takođe uključen u regulaciju osećaja bola kao i zapaljenskih reakcija. Receptori su jedna komponenta endokanabinoidnog sistema.
Postoje endogeni kanabinoidi. To su prirodne hemikalije u telu, anandamid i 2-Arahidonoilglicerol (2AG); njihovi nazivi su najbolje okarakterisani. Oni su slični THC-u po svojoj aktivnosti. Uglavnom sve ono što THC čini našem telu paralelno je sa efektima ovih prirodnih supstanci koje se nalaze u telu i koje svako ima.
Treća komponenta endokanabinoidnog sistema su enzimi koji se vezuju za endokanabinoide i razgrađuju ih. Ukoliko ima previše receptora ili previše endokanabinoida ili postoji deficit u aktivnosti enzima, može doći do poremećaja ravnoteže u sistemu. Tako da ukoliko neko ima smanjeni endokanabinoidni tonus to može biti zbog toga što ima premalo receptora ili premalo endokanabinoida, ali sve u svemu telo se trudi da održi ravnotežu da bi sistemi radili što je moguće bolje.
Šango Los: Sam endokanabinoidni tonus, u Vašim radovima, zvuči kao neka brojiva ili merljiva stvar. Šta biste rekli koliki je tačno endokanabinoidni tonus?
Itan Ruso: On bi mogao da reflektuje količinu endogenih kanabinoida u telu, kao prvo, ali bi takođe bio pod uticajem broja receptora koji su bili aktivni, a to je nešto na šta se može uticati. Taj broj se može menjati u oba smera. Evo, daću vam primer.
Ukoliko neko koristi veliku količinu kanabisa na dnevnoj bazi, to će naime smanjiti aktivnost receptora. Drugim rečima, telo pokušava da spreči višak aktivnosti, ukoliko višak aktivnosti postoji, i to će učiniti tako što će umanjiti aktivnost receptora da bi održalo ravnotežu. Postoje takođe i slučajevi kada se povećava aktivnost receptora, kada oni postaju aktivniji.
Tako da endokanabinoidni tonus zavisi od ove tri stvari, koje uopšte nije lako izmeriti. Siguran sam da se ljudi već pitaju da li možda imaju deficit endokanabinoida. Trenutno to nije moguće utvrditi običnom analizom krvi. Količina na primer anandamida, jednog od endokanabinoida, u krvi, može se izmeriti, ali uz velike poteškoće. U pitanju je istraživačka tehnika.
Materijal se ustvari razgrađuje takvom brzinom da, ukoliko se uzme uzorak krvi koji bi se testirao, on bi se morao istog trenutka staviti u tečni azot i odneti u specijalizovanu laboratoriju u kojoj se rade ovakve analize. Tako da svakako ovaj test nije dostupan u vašoj lokalnoj bolnici.
Ali ustvari, analiza krvi nije najbolji način testiranja. Većina ovih stanja bi se odrazila u moždanoj aktivnosti. Tako da bi bolje rezultate dalo testiranje kičmene tečnosti koja se uzima spinalnom ili lumbalnom punkcijom. Ali to je invazivna procedura, te je ne praktikujemo u ovom slučaju, osim takođe kao istraživačku tehniku.
Jednoga dana, nadajmo se uskoro, možda će postojati način da se snimajući mozak pristupi endokanabinoidnoj aktivnosti, i to bi bio najbolji način koji, nadajmo se, neće zahtevati nikakve igle niti bilo šta drugo što je invazivno. Trenutno će ovo za većinu ljudi moći da se utvrdi jedino onim što mi zovemo dijagnoza eliminacije, a to znači da ukoliko se ne može odrediti krivac za određeno stanje, može biti da je u pitanju upravo ovo. To će biti klinička dijagnoza bazirana na šablonu bolesti.
Šango Los: U ovoj ideji tonusa zvuči kao da je stvar u tome da li imate previše ili premalo na jednoj od strana ove veze, ili između receptora ili samih kanabinoida. Da li ustvari postoji bitna razlika izmedju toga da li imate manju vezu, manje receptora i manje kanabinoida ili više receptora i više kanabinoida? Pitanje je ustvari da li je to isto?
Itan Ruso: Mislim da ste pogodili poentu. Možete imati mnogo receptora ali ne i dovoljno endokanabinoida. Oni zaista moraju biti u ravnoteži. Ovo nas dovodi do pitanja koje bih morao da naglasim u ovom momentu. Celokupna funkcija endokanabinoidnog sistema je ono što nazivamo homeostazni regulator. Hajde da to razložimo.
Homeostaza je balans telesnih funkcija. Endokanabinoidni sistem reguliše funkcionisanje ostalih aspekata fiziologije, odnodno finkcionisanje našeg tela. Hajde da damo nekoliko primera. Jedna od glavnih stvari koje endokanabinoidni sistem radi u mozgu je regulisanje količine neurotransmitera, njihove aktivnosti.
Neurotransmiteri su hemijski nosioci informacija u mozgu koji omogućavaju da jedan nerv „razgovara“ sa drugim. Recimo na primer da ima previše aktivnosti glutamata. To je jedan od tih neurotransmitera. On je stimulativan, drugim rečima jedan nerv u komunikaciji sa drugim uvećava njegov signal. To je sve lepo i fino i to je neohodna funkcija. Ali koliko je ima previše desiće se dve potencijalno loše stvari.
Jedna od njih je da uzrokuje neuropatski bol, bol na nervnoj bazi, veoma ozbiljnu vrstu bola koja je vezana za probleme sa nervima u telu ili oštećenja nerava u mozgu; to je jedno. Pored toga, aktivnost glutamata se povećava nakon povreda glave ili udara, u tolikoj meri da može ustvari uništiti moždane ćelije. Pokušajte onda da shvatite da ukoliko endokanabinoidni sistem može da smanji nivo aktivnosti glutamata, kada te aktivnosti ima previše, to znači da je on veoma koristan za zdravlje. I ukoliko pogledamo sisteme izvan mozga, varenje, hormonski sistem, koža, regulacija bola, da li će osoba imati napad ili ne, sve ovo se reguliše pomoću endokanabinoidnog sistema.
Sada, ono što je veoma iznenađujuće je da je ovaj sistem opisan pre možda malo više od 20 godina. Mi možda ne bismo još uvek ni saznali da on postoji da nismo znali za kanabis; zato što je upravo u studiji o THC-u i kanabisu i ostalim kanabinoidima, otkriven ovaj sistem. Da nije bilo ove veze, vrlo je moguće da bi bila potrebna još jedna ili dve decenije da otkrijemo ovaj sistem i njegov značaj.
Shango Los: Ukoliko disbalans u kanabinoidnim receptorima uzrokuje probleme, postavlja se pitanje za pacijente koji se kod kuće sami leče pomoću kanabisa; da li se može desiti da oni unesu previše kanabinoida konzumirajući RSO (Rick Simpson Oil) ili nešto slično, i da onda preplave svoj mozak endokanabinoidima ili izbace svoje telo iz ravnoteže?
Itan Ruso: Svakako postoji rizik. Većina terapija baziranih na kanabisu sastoji se od veoma malih doza, naročito THC-a. Ono što se dešava prilikom prekomernog konzumiranja je ono što zovemo tolerancija ili smanjenje aktivnosti receptora. Spomenuli smo malopre da ukoliko ima previše aktivnosti, kanabinoidni receptori će postati manje aktivni. Kada osoba unosi previše THC-a dešava se to da se razvije tolerancija. Ono što će korisnik primetiti je da količina koja mu je prethodno bila dovoljna da postigne, recimo, željeni osećaj, više nije dovoljna, i da mu je sada potrebna veća količina.
Kada ljudi tretiraju simptome, naročito simptome vezane za ono što nazivamo nedostatak endokanabinoida, a to je migrena, fibromialgija i spastični kolon, ta 3 primera; čini se da oni reaguju na veoma male doze medikamenata baziranih na kanabisu, recimo veoma male doze THC-a i mozda malo veće doze kanabidiola, koji ima tendenciju da stimuliše funkciju anandamida, jednog od endokanabinoida, i na taj način se sistem uspešno vraća u ravnotežu.
Šango Los: Spastični kolon i migrena su dva oboljenja o kojima se govori u Vašem istraživanju. Kao neko ko pati od migrene, bio sam veoma zainteresovan da pročitam o tim specifičnim mehanizmima i o tome kako endokanabinoidni tonus, kada je u disbalansu, stvara uslove za pojavu migrene. Da li biste izabrali primer za koji mislite da je bolji, i objasnili nam detaljno o tim mehanizmima tako da slušaoci kod kuće mogu da stvore sliku u glavi o tome koju ulogu endokanabinoidni sistem igra kada su ova oboljenja u pitanju?
Itan Ruso: Naravno. Uzmimo na primer migrenu. E sada, ovo je jedna od onih situacija gde postoji opasnost da previše pojednostavimo, zato sto je stvar veoma komplikovana. Toliko ljudi pati od migrene, i to je veoma kompleksan problem, a i dalje ga slabo razumemo. Ono što znamo je sledeće: ne postoji test krvi, ne postoji ništa…nikakav test koji namenski utvrđuje samo to, nego je kompletno baziran na kliničkom šablonu, kao i da je to tip glavobolje koji se uglavnom javlja na jednoj strani glave. Uglavnom ima pulsiranje kao osobinu. Može biti propraćena mučninom, koja može biti i veoma ozbiljna, a mogu je pratiti i fotofobija i fonofobija. To su, redom, osetljivost očiju na svetlost i ušiju na zvuk.
Stvari koje obično nisu bolne postaju bolne pacijentu sa migrenom. Ovo nam govori mnogo jer se stiče utisak da je sve „podešeno na prejako“. Kao da se filteri isključe kada imamo migrenu. Imamo taj užasan pulsirajući bol, mučninu, osetljivost očiju na svetlost i ušiju na zvuk, i to je stvarno užasno stanje.
Ono što znamo i ono što je sada dokazano, s obzirom na to da sam napisao svoj prvobitni veliki rad na temu kliničkog nedostatka endokanabinoida 2004. godine, posle toga imamo još 11 godina istraživanja koje je usledilo, i koje je pokazalo da je nivo anandamida, jednog od endogenih kanabinoida, niži kod ljudi koji pate od migene. Ovo je ispitano iz kičmene moždine uzete spinalnom punkcijom.
Ovo je studija koju sam predložio još tada, ali nisam mislio da etički može da se izvede u SAD. Ali upravo ova studija je pokazala da postoji značajno smanjenje nivoa anandamida u kičmenoj tečnosti kod ljudi sa migrenom u odnosu na ljude koji ne pate od migrene. U suštini to je bio prvi pravi objektivan dokaz kliničkog nedostatka endokanabinoida.
Interesantno je da se svi ovi simptomi migrene koje sam pomenuo, ublažavaju u velikoj meri prilikom tretmana kanabisom ili, u manjoj meri, THC-om. Kada sam aktivno radio na neurologiji, od mojih pacijenata koji su koristili kanabis da bi lečili migrenu, oko 80 procenata je prijavljivalo dobre rezultate, u trenucima kada imaju glavobolju, a naročito kao preventivu.
Sada ljudi možda misle da je to novost. Ustvari nije. Ovo se u literaturi prvi put spominje pre 4000 godina ako pogledate zapise drevnih Akadija i Sumera; ali zasigurno znamo sledeće; između 1840. i 1940. godine, kanabis je bio glavni lek kako u Evropi tako i u Americi. Ustvari, migrena je jedno od najčešćih oboljenja koje se sa velikim uspehom lečilo kanabisom. Mada, tada je kontrola kvaliteta bila problem, što sada ne bi bio slučaj ukoliko bi se lek ispravno napravio, tako da mislim da je budućnost ove primene obećavajuća.
Šango Los: Šta mislite koji način lečenja bi bio odgovarajući za pacijenta koji se samostalno leči, dok ne odobre zvaničan lek? Da li smatrate da je RSO odgovarajući? Ili možda mislite da se ustvari samim pušenjem dobija brži efekat? Koji je način konzumiranja najefektivniji?
Itan Ruso: To je kompleksna tema. Već sam spomenuo da je pravo rešenje u malim dozama, tako da bi bilo rizično početi sa koncentratom. Vrlo lako se može desiti da se pretera, naročito kada su u pitanju pacijenti iz pomenutog konteksta. Pacijenta bi trebalo tretirati do one mere u kojoj se kontrolišu samo simptomi, a da se ne dostigne psiho-aktivnost. Velike su šanse da se sa prvom inhalacijom koncentrata postigne veliki efekat, gde bi se simptomi svakako umanjili, ali možda i više nego što je to neophodno.
Idealni tretman u ovakvoj situaciji, po mom mišljenju, bio bi onaj koji olakšava ili eliminiše simptome pacijentu, ali da pritom on može normalno da funkcioniše. Drugim rečima, ljudi ne moraju nužno imati mentalne promene od svog leka. Njima je potrebno olakšanje, i naročito onima koji moraju da rade ili uče bilo bi od velike pomoći da mogu da se reše bola, mučnine, itd, a da i dalje budu u stanju da rade, a ne da se osećaju ošamućeno, i ovo se svakako može uraditi.
Ovde bi idealan pristup bio napraviti lek koji bi primarno bio od kanabidiola, uz možda veoma malu dozu THC-a, koji bi se postepeno uvodio, drugim rečima početi sa veoma malim dozama i koristiti do one mere u kojoj se eliminišu simptomi, po mogućnosti bez dostizanja psiho-aktivnosti.
Šango Los: Koja je prava proporcija po vašem mišljenju, 2 prema 1 ili da razmera CBD-a u odnosu na THC bude onolika kolika može da se podnese?
Itan Ruso: Ovo drugo. Nažalost, korisnici, čak ni oni kojima je lek u
državama u kojima žive legalno dostupan, nemaju pristup pouzdanim laboratorijskim testovima na kojima bi bazirali svoj tretman. To je ustvari ono što zovemo terapeutski eksperiment. Moj savet u svakom slučaju je početi sa malim dozama i povećavati polako, naročito pacijentima koji imaju hronične migrene.
Tretiranje ovog oboljenja preventivno bi svakako trebalo početi najmanjom mogućom dozom, pa povećavati veoma lagano do one mere u kojoj se oseti poboljšanje u učestalosti i ozbiljnosti napada migrene. S obzirom da je u pitanju hronično oboljenje, najbolje bi bilo da se dođe do poboljšanja bez izazivanja sporednih efekata.
Problem sa mnogim lekovima baziranim na kanabisu je onaj koji se javlja sa neiskusnim pacijentima, onima koji nisu ranije koristili kanabis; ukoliko je njihovo prvo iskustvo loše, što se naročito može desiti sa koncentratima, oni neće prihvatiti lek. Time su možda propustili priliku da se uspešno leče. To bi zaista bila šteta, ali to je samo jedan od mnogih razloga zbog kojih mislim da je postepeno povećavanje doze najbolji pristup rešavanju ovog kliničkog problema.
Šango Los: Sada kada znamo da ovakva vrsta disbalansa izaziva ovakav efekat, u kom pravcu ide dalje istraživanje? Sada kada znamo da to postoji, da li se u istraživanju ide u pravcu pronalaženja boljeg načina testiranja bez spinalne punkcije, ili možda postoji nešto drugo što je sada aktuelno?
Itan Ruso: Kreće se sporo i voleo bih da pomognem da se to promeni. Nadam se da ćemo u narednih nekoliko godina raditi sa kolegama na proučavanju snimanja mozga, kao što sam već pomenuo, koje bi nam dalo uvid u stanje endokanabinoidnog sistema kod pacijenta. Možemo proučiti nivo endogenih kanabinoida u krvi, pomoću specijalnog testiranja, u drugim oboljenjima, i videti da li postoji korelacija koja bi pokazala da oni jesu veoma važni i da utiču na način na koji bolest funkcioniše, što predpostavljam da će se pokazati kao tačno.
Zato što, ponavljam, ovo nije ograničeno samo na migrenu, već se odnosi itekako i na fibromialgiju, spastični kolon i verovatno mnoga druga oboljenja, uključujući i trenutni učestali problem kao što je posttraumatski stresni poremećaj. Postoji dosta dokaza o tome da je nedostatak endokanabinoida zaslužan za ovaj poremećaj.
Šango Los: Već ste spomenuli da 20 godina znamo za endokanabinoidni sistem i da je Vaše glavno istraživanje o tome objavljeno 2004. godine, i evo nas sada u 2015. godini i ovo tek sada pronalazi svoj put iz akademskih krugova do građana, lekara i pacijenata. Šta mislite zbog čega je bilo potrebno toliko vremena da ovo dospe do pacijenata?
Itan Ruso: To je kao i bilo šta drugo. Kad se nešto prvi put spominje, ne biva uvek odmah primećeno. U vreme kada sam napisao rad 2004. godine, nije bilo mnogo objektivnih dokaza. U tom radu pokušao sam da sastavim sve ono što se znalo o tome kako ove bolesti funkcionišu i na koji način su pod uticajem endokanabinoidnog sistema i kanabisa. Od tada stvari su se promenile i, kao što sam spomenuo malopre, došlo je do objektivnog dokaza nedostatka endokanabinoida kod migrene. Pojavilo se takođe i mnogo drugih dokaza.
Ako bih mogao da vam ispričam ukratko za fibromialgiju, koja ima dosta zajedničkog sa migrenom i ova dva oboljenja se uglavnom javljaju kod istih ljudi.
Fibromialgija je bolni spazam (grč) mišića i to je oboljenje propraćeno bolom. Ono što je slično sa migrenom je to da se ništa ne može utvrditi. Ako pogledate mišićno tkivo, ono izgleda u redu. Ako ga skenirate, ono izgleda u redu. Kao i kod migrene, postoji bol koji je, čini se, neizbežan. Bol može da „šeta“ telom. Može biti veoma onesposobljavajući. Javlja se i poremećaj spavanja.
Nažalost, iako je ovo veoma često oboljenje, tretira se veoma neuspešno dostupnim lekovima. „Nacionalni izveštaj o bolovima“ (National Pain Report) je 2014. godine uradio ispitivanje na 1300 pacijenata koji boluju od fibromialgije, o tome kako reaguju na nekoliko lekova. Postoji 3 leka koja su zvanično odobrena u SAD za tretiranje ovog oboljenja. Oni se zovu duloxetine, milnacipran i pregabalin. Prva 2 su anti-depresivi koji funkcionišu pomoću serotonina i noradrenalina, povećavajući njihove nivoe. Treći je anti-epileptik, lek protiv napada koji se ustvari koristi za tretiranje bola na nervnoj bazi.
Međutim, ovih 1300 pacijenata koji su učestvovali u ispitivanju rekli su sledeće: duloxetine je bio efikasan u 8%, milnacipran u samo 10% i pregabalin u samo 10%. Bilo je onih koji su osetili samo blago poboljšanje; 32% sa duloxetine-om, 22% sa milnacipran-om i 29% sa pregabalin-om. Međutim, bilo je i onih koji su prijavili da nisu osetili baš nikakvo poboljšanje: duloxetine 60%, milnacipran 68% i pregabalin 61%. Ovo su prilično loši rezultati.
Sada, hajde da to uporedimo sa rezultatima koje su prijavili ljudi koji su koristili kanabis. 62% ljudi reklo je da je kanabis vrlo efikasan za ovo oboljenje, tako da je to 6 puta bolje od sva tri zvanično odobrena leka. Od pacijenata koji su se lečili kanabisom, 33% prijavilo je da su osetili blago poboljšanje, i samo 5% nije osetilo nikakvo poboljšanje.
Šango Los: Verovatno uz dosta sporednih efekata, takođe.
Itan Ruso: Verovatno, ali kada čovek gleda ove grafikone ispred sebe kao što ja sada činim, prilično je jasno da postoji velika kvalitativna razlika, i da je kanabis svakako najbolji lek u poređenju sa 3 zvanično odobrena leka za ovo oboljenje. Očigledno je da to moramo bolje rešiti, i nadam se da će uskoro biti omogućen legalni pristup lekovima baziranim na kanabisu, bilo da je to na recept ili na neki drugi način, ljudima koji boluju od ovog oboljenja, koje je ustvari najčešća dijagnoza medju lekarima u SAD, tako da je u pitanju veoma često oboljenje.
Šango Los: Postoje šanse da upravo sada ljudi počinju da shvataju nedostatak endokanabinoida, samo zahvaljujući našem intervjuu. Za ljude koji su se sada zainteresovali za ovu temu, i možda žele da više saznaju o tome, to nije tako dostupno. Šta biste preporučili ljudima, na koji način da saznaju više?
Itan Ruso: Nadam se da možemo staviti URL adresu moje studije. Postoji i mnogo drugih studija. Uz to, pričaćemo o ovome na konferenciji „Patients Out of Time“ koja će se održati uskoro na Vest Palm Biču, u Floridi. Na kraju, sam snimak diskusije, čiji će sadržaj biti sličan našem današnjem razgovoru, biće nakon konferencije postavljen na internet, i biće takođe omogućene „zasluge za širenje medicinskog obrazovanja“tako što će pacijenti moći da predlože svojim doktorima da proprate događaj, i na taj način dobiju zasluge samo od praćenja preko interneta. Pored toga, pošto postoji 11 godina dodatnog istraživanja u ovoj oblasti, nadam se da ću napisati još jedan članak o tome.
Šango Los: Fantastično! Dr Ruso, hvala Vam na današnjem razgovoru i hvala što ste nam objasnili pojam nedostatka endokanabinoida.
Itan Ruso: Hvala Vama.
Šango Los: Dr Itan Ruso je svetski poznat neurolog i istraživač kanabisa. Ja sam Šango Los, osnivač ‘Vashon Island Marijuana Entrepreneurs Alliance’. Hvala što ste slušali Ganjapreneur.com.
Sreda, 17. jun 2015
Originalni tekst: http://www.ganjapreneur.com/ethan-russo-endocannabinoid-deficiency-medical-cannabis/
Prevod: IRKA tim
Facebook
Twitter
Google+
YouTube
Tumblr
RSS