Njen otac je bio ‘otpisan’ od lekara, umirao je. Svedočenje naše sugrađanke Ane o svemu kroz šta prolaze pacijenti u Srbiji koji moraju da se leče od kancera. O oporavku i izlečenju svog oca pomoću ulja od cvetova Kanabisa, posle operacije, odstranjenja celog želudca i slezine, dela pankerasa i jednjaka i neuspešnih hemioterapija. Ali nada postoji, to nikad ne zaboravite i nemojte se prepustiti:
“I evo posle dve i po godine, ozdravio je!! Živi bez svih tih organa sasvim normalno, sve jede, seče drva, popravlja sve što treba, aktivan je po ceo dan. A pre mesec i po dana, kao i pre tri noći izbacio je tog monstruma iz sebe. Sa puno krvi u komadima ga je povraćao i plakao, ali od sreće. Jer je obećao sebi da ce ga uništiti i da će biti zdrav, nikada nije odustao.
I to je i uspeo. Nalazi, skener, tumor markeri, sve je čisto!”
5 oktobar 2015
Pišem o mom tati. Tokom 2012 godine je počelo sve da se desava. Ali nista krupno i značajno. Malo mucnine, bol u želudcu i slabija ishrana nego inače, ali nista drasticno. A on i ako je radnik održavanja u bolnici oko 15 godina, bio je lenj da ode i kontroliše se, misleći da nije ništa posebno. I tako krajem godine posle dužeg ubeđivanja odluči se da ode kod doktora.
Prvo mu nalaze heliko bakteriju i navodno leče. Ali stanje ostaje ne promenjeno i polako počinje da se pogoršava. Sledece je bilo gutanje sonde. Navodno ima čir na zeludcu, ostavljaju ga da leži u bolnici, pripremaju za operaciju čira, ali u međuvremenu ga drže na infuzijama jer on već više ne može ni da jede i dani tako prolaze. Mama ga je uvek slepo slušala kao i sada i nije odlazila da se informiše. Nema potrebe, ‘on je njihov radnik bice dobro’. Međutim, pošto je uvideo da od doktora u našoj bednoj bolnici nema ništa, sam je zatražio uput za Beograd. I dobio je. Došao je kući, prespavao, spremio se i ujutru otišao sa svojim bratom. Tamo sve iz početka. Nalazi, sonda, ispitivanje. I sve vreme sam… on je jak, ne treba mu niko.
A ja kući sa bebom od pola godine nemoćna. Izgrdim ga i uspem da ubedim da ode bar njegov brat da ga vidi i bude sa njim. Stric je bio tamo par dana, vratio se. Ostalo je i dalje da je to čir na želudcu i da ce ga operisati. Ali stric mi ima jako čudno ponasanje i čovek naglo pocinje da sedi. Ma reko umišljam. Operacija zakazana za 2. april i pomerena za 3. april, da ne bi bilo na tatin rođendan. I to sa razlogom. Nije imao nikakve šanse da izadje živ iz sale. Niko od nas, osim strica i tatinog najboljeg prijatelja nije to znao. Pa ni sam tata. Ali tako je moralo, da bi on ostao jak i mozda preživeo. Operacija je počela rano ujutru, i mislila sam da ću prespavati. To je čir. Medjutim prošlo je podne, niko se nije javio. Nazovem strica, kaže jos nije gotovo, ne brini, biće dobro. Panika počinje. Tek u 14 časova popodne dobijam poziv od mog muža koji je bio takođe informisan više nego ja, da je operacija prošla.
Odstranjen je ceo želudac, čir je bio veliki. Ja sluđena. Zovem tetku koja je doktorka da pitam kako je to moguce. Žena je skontala odmah, ali me smirila, navodno moguće je, biće on dobro. Sat vremena kasnije, muž mi stize sa posla i saopstava da moj tata nema više ceo želudac, nema deo jednjaka, deo pankreasa i celu slezinu. Tako je moralo, RAK je.
I srušio mi ceo svet, a čak nisam ni znala šta nas tek čeka i sta znači kada neko ima rak. Mislila sam da je dobro, jer kao sve je očišćeno. Ali hvala Bogu, nekim čudom počinje brzo da se oporavlja i hrani od bebi kasica, pa dalje, kao da se tek rodio.
Posle dvadesetak dana i on želi i saznaje istinu od doktora. Podnosi je savršeno, kao da je sve znao, bez trunke straha. Dolazi kući nakon oporavka. A onda pripreme za hemoterapije. Nisam znala ni šta je to. Informisala sam se preko sajtova i čitajuci sve to nisam verovala, bila sam ubedjena da mu neće biti tako.
Prva hemoterapija, i njegov tata, moj deda je umro. Nije čovek mogao da izdrži da gleda rođeno dete u tom stanju. Od druge kreće pravi pakao. Sve moguće posledice je imao, samo mu je kosa na glavi ostala. Čak preleži i upalu pluća. Od šest, primio je četiri i navodno ne treba vise. Trebalo je, ko zna koliko još, ali nije više mogao izdržati. Nismo ni to znali. Posle 3-4 meseca pauze, sve iz početka. Stanje se pogoršalo, jednom nogom u grobu. Moja devojčica je već malo porasla, a imam uz sebe i tetku, njegovu rođaku koja je izlečila sina i koja počinje da mi pomaze u svemu. Drugi krug nekih blažih šest hemioterapija dobija u našoj bolnici isključivo jer je bio njihov radnik, a u Beogradu je otpisan, ‘ne može više ništa da se uradi’.
LEČENJE i IZLEČENJE KANABISOM:
Preko tetke dobijam puno informacija o svakakvim prirodnim lekovima, između ostalog i o kanabisu. Uz pomoć mojih kolega sa posla, tatinih kolega i svih dobrih ljudi iz mesta u kom živimo, uspem da sakupim dovoljno novca za sve što nam treba, inače ništa ne bih mogla da ih nije bilo. Stižu nam i dva šprica ulja od cvetova kanabisa, po 5 ml. Počeo je da koristi ujutru i uveče, veličine zrna pšenice, mažući svoje usne i unutrašnjost obraza. Ima malo vrtoglavice, ali ništa strašno, samo na početku. I nastavio je.
I evo posle dve i po godine, ozdravio je!! Živi bez svih tih organa sasvim normalno, sve jede, seče drva, popravlja sve što treba, aktivan je po ceo dan. A pre mesec i po dana, kao i pre tri noći izbacio je tog monstruma iz sebe. Sa puno krvi u komadima ga je povraćao i plakao, ali od sreće. Jer je obećao sebi da ce ga unistiti i da ce biti zdrav, nikada nije odustao.
I to je i uspeo. Nalazi, skener, tumor markeri, sve je čisto!
Nada postoji, to nikad ne zaboravite i nemojte se prepustiti!
Ovim samo želim da pomognem svim ljudima bar rečima podrške, da vide da nekada koliko god sve izgledalo crno, nije, da nikada ne odustaju od borbe i ne gube nadu i ako nisu sigurni, ma koliko zvucalo sve ovo neverovatno, kanabis leči, pomaže, zdrav je.
Tužno je u kakvoj drzavi i kakvom svetu živimo, ali mislim da bi Kanabis trebalo deliti i džabe. Zbog tate želim da ostanem anonimna, ali ako neko ima neka pitanja dodatno i želi još neke podatke, molim da se se informiše u Udruženju IRKA.
Priloziću vam i sliku najmanjeg komada tumora, koju je moj brat napravio u trenutku povraćanja. A kažem najmanjeg, zato što je najveće parče bilo veličine jajeta kada se razbije u tiganj da se prži. I znam da moj tata nije jedini, čula sam za još slučajeva da su ga posle korišćenja kanabisa izbacivali iz organizma.
Parče tumora (najmanje) koje je ispovraćao Anin otac.
Želimo ocu naše sugrađanke potpun oporavak i što skorije donošenje zakona o lečenju kanabisom, jer to zaista može mnoge živote da spasi a mnoge da produži, da im omogući da žive normalno i dostojanstveno.
U cilju zaštite privatnosti i posebno daljeg mira i potpunog oporavka bolesne osobe ime i podatke ne objavljujemo javno. Sve bolesne, lekare, klinike i medije koji žele da saznaju više i vide sve medicinske nalaze, molimo da se jave našem Udruženju, na telefon 061 6730521, ili pišu na naš e-mail: irka@irka.org.rs
IRKA tim
Facebook
Twitter
Google+
YouTube
Tumblr
RSS